Ubuntu filozofija - kontribucionizam i prosperitet za sve

[Firmus]

O PRAZNICIMA

Već duže vreme praznike ne doživljavam na isti način kao ranije. Nekako mi je to postalo besmisleno i bespotrebno. Ne osećam nikakvu euforiju za bilo koji praznik. Osećam nekakvu neiskrenost i u tom slavlju. Samim tim što je jedan dan važniji od drugih, pokazuje da nismo u ravnoteži. I pošto ne možemo živeti i slaviti svaki dan, onda smo odabrali određene dane za to. Zapravo, samo u svetu u kome je nedovoljno ljubavi, može postojati dan ljubavi. Samo u svetu u kome je nedovoljno pažnje prema ženama, može postojati dan žena. Samo u svetu u kome se ne slavi postojanje, slave se rođendani. Samo u svetu u kome nema dovoljno povezanosti sa Bogom, slave se Božići i Uskrsi... A zašto ne bi slavili svaki dan vaskrsenje, život, novo rođenje...? Retko ko se i zapita o suštini svih tih praznika i kako su oni nastali. Slede se samo slepo običaji i tradicija bez da se dublje razmisli i istraži smisao nekog praznika. A i slavlje se obično svodi na napijanje, najedanje, na kićenje, pucnjavu, vatromete... Uživa se u formi, ali ne u suštini. Samo u svetu koji ne može da vidi lepotu drveta i prirode, može postojati kićenje drveta. Ako ne vidimo lepotu u prirodi, onda ćemo težiti ka toj veštačkoj lepoti. Sve je to lažni sjaj. Ljudi i ne vide da je sve to kič i šund. Više se divimo svetiljkama, nego suncu koje nam daje život i bez kojeg ništa na ovome svetu ne bi postojalo. Više volimo da vidimo svetlost dijamanata, nego svetlost u ljudskim dušama. To je tako zato što živimo egom, a ne dušom i srcem. Duša uživa u prirodi, ona voli da vidi čistotu kako u prirodi, tako i u ljudskom srcu. Ona se tome raduje. Ego je srećan kada nešto može da uzme, duša je srečna kada nešto može da da. Zato smo mi u suštini na potpuno suprotnoj strani od Boga, jer ne težimo da usrećimo dušu, već da usrećimo ego. Pošto živimo u lažima mi i ne težimo istini. Nas u stvari usrećuje šarena laža, a ne gola istina. Sećate se kad smo bili deca kako su nas varali sa tom šarenom lažom? Ali to se isto nastavilo i kada smo odrasli. Mi ne možemo biti srećni svaki dan, uživati u životu svaki dan, pa su nam zbog toga praznici bitni. Isto kao i vikendi. Radujemo se petku, a tužni smo dolasku ponedeljka. Na silu ustajemo u 6 h ujutru, da bi išli da radimo poslove koje ne volimo, slušali ljude koji nam naređuju, jer tako se mora. Mora da se radi i od nečega živi. A da li se tako zaista živi? Da li se živi ako se "živi" vikendom i praznicima? Jesmo li zaista živi?

Što se mora nije teško. Evo izdrži još samo mesec dana, pa će onda praznik. Samo da mi odobri šef odmor u avgustu da mogu da idem na more. I niko srećniji od mene. Ali moja žena neće možda moći tada, jer i njoj treba šef da odobri. Pa muke žive kako sve to uklopiti, ako uopšte i može da se ide na more. Jer treba platiti režije, registrovati auto, rintati i skupiti pare, otplaćivati kredite... Samo u ovakvom svetu mogu i da se slave praznici. Zamislite da ste negde u nekoj zajednici van civilizacije, na nekom ostrvu, u divljini, gde ne postoji ni časovnik ni kalendar, gde ne znaju ni koji je dan. E to već liči na život. Kada živiš bez alarma, bez pritiska, jurnjave, stresa, opterečenja... Ali nama su takvi ljudi primitivni i zaostali.

Nama su praznici samo malo olakšanje, mali predah pred nastavak jurnjave u besmislu. Tako nas je zgrabio ovaj sistem a da mi toga nismo ni svesni. Proždire nas i mrcvari, čak nam sve to predstavljajući kao uspeh. Mi uopšte niti vidimo gde smo, niti vidimo dalje i dublje van ovog kaveza. Mnogi će opet reći da je ovo o čemu pričam utopija, da je nemoguće živeti van sistema i tome slično. Svako će kao i uvek videti iz nekog svog ugla. Ja sam samo hteo da dočaram ono što već godinama osećam prema svim tim praznicima, a sada vidite da je sve to mnogo dublja tema, da su uzroci praznika, zapravo gubitak života, pa praznicima samo kompenzujemo za slobodu koju smo izgubili i dušu koji smo prodali. Živimo u lažima, ali to i nije najgore, već što volimo te laži. Laž nam je slatka, a istina gorka. Ka lažima trčimo, a od istine se skrivamo i bežimo. Jer istina kažu boli.

Ali koga boli? Istina je bolna samo za ego, jer se ego rušu istinom. Duša trči za istinom i raduje joj se. Ali pošto je ovo ego svet, mi zato toliko volimo laž.

Kako ovaj svet može da bude srećan kada 99% ljudi radi ono što ne voli? Ako nešto moramo, to samo znači da radimo na silu, iz nužde, pa samim tim na taj način ne možemo uživati u tome što radimo. I normalno je da će takvim ljudima praznici biti značajni. Jer je to mali zalogaj slobode i predaha.

Ista stvar je i sa poklonima. Za dušu je najlepši poklon videti saosećajnog, plemenitog čoveka. Za nju je samo postojanje takve osobe blagoslov. Ali pošto većina ne živi iz duše i dušom, onda su bitni materijalni pokloni koji će sakupljati prašinu na nekoj polici. Opet važnija forma od suštine. Važnija posuda od sadržaja.

Jer moram da platim ratu kredita, da detetu kupim novi telefon, jer kako ćeš kad svi imaju, ne možeš da se izdvajaš, da štrčiš, moraš da se uklapaš...ne može drugačije, moraš, moraš i tačka. Takav je život, jebi ga. Ne možeš mimo sveta... Svi tako rade... Moram da ne izgubim posao... Što se mora nije teško...Ne bih ja, ali moram....
Na kraju se razboliš od svog tog moranja, od tolikog pritiska i jurnjave. A sami smo birali da radimo ono što se "isplatiti", a ne ono što volimo. Sami smo birali život moranja, a ne život slobode. Jer smo pratili ego, trčali ka iluzornoj sreći, za veštačkim suncem, umesto za onim pravim. Da li se stvarno isplati?! Ne bih baš rekao.

Veselin Dimic

https://fb.watch/aJzn8PZ8t-/

UBUNTU Telegram javna grupa: (za Hrvatsku)
https://t.me/+0b77aeeIFhk1ZTM8

[Firmus]

Evo ovo gore je zapravo nije izravo vezano za ubuntu filozofiju, ali ako koga zanima neka pogleda na rubu znanost na youtube, ili pročita neku od ove dvije knjige:
UBUNTU - plan za procvat čovječanstva - Michael Tellinger
Ubuntu za svaki dan - Mungi Ngomane

[Firmus]

Popravio sam link za telegram grupu, pa koga zanima evo opet:
https://t.me/+0b77aeeIFhk1ZTM8