...
Gledali smo autobus s mnogo mržnje. Činilo mi se da nije pokvaren nego tvrdoglav. Kao da negdje u svojoj utrobi od žica i zupčanika, u svom uljevitom krvotoku zna da o njemu ovisimo i da se zato namjerno uskopistio. Čovjek i ne primjećuje koliko ovisi o stvarima dok ga one ne izdaju. A izdaju ga upravo onda kad su mu zaista potrebne. To je civilizacija. Tako primjećujemo da s njom živimo, ali da ona, ima svoju volju. I da smo, uglavnom, bespomoćni. Da smo, da tako kažem, suputnici.
Šofer je spomenuo tri majke božje.
- To ti je civilizacija - započeo sam upravo maglovitu meditaciju, jer mi je sunce udarilo u glavu. Šofer je shvatio da se to odnosi na njega. Pogledao me i bijesno tresnuo francuski ključ o zemlju. Vladimir je naslonio uho na haubu, kao da osluškuje radi li što u motoru. Udario je dlanovima po zvučnom limu, skandirajući:
Tamtam, tamtamtamtam, tamtam... Tamtam, tamtamtamtam, tamtam i dovršivši kompliciranu ritmičku frazu, osluhnuo je još jednom i onda slegnuo ramenima.
- Nitko se ne javlja - zaključio je.
- Ti si ga i učarao - rekao je netko.
- Ja? - rekao je Vladimir. - Roko nosi peh, to se zna.
Roko ga je samo nijemo pogledao.
Sabrali smo se oko haube kao stari anatomi. Zbunjeno smo se pogledali: izlet se pretvarao u problem.
- Šta sada? - upitao je netko u šutnji. Pitanje je bilo općenito, ali svi smo očekivali ne bez stanovite zluradosti, da Roko odgovori. Čekali smo prilično dugo. Pogledao nas je jednog po jednog.
- Idemo pješke - rekao je nekim malim, prigušenim glasom koji me iznenadio i uplašio. A onaj koji sam zna što je strah, brzo ga prepozna u drugom. Vidio sam da se on boji.
Čega se to boji? - pitao sam se, ali sam se i sam malo uplašio.
- Pješke, molim vas lijepo? - rekao je netko.
- Ja znam put - rekao je Roko - I nije više daleko.
- Ali pješke - zgrozili su se. - Znamo da znanost traži žrtve, ali per pedes?
- Braća Slovenci su mrtvi pijani - izjavio je netko s vrata autobusa. - Spavaju kao zaklani.
- Pametno - odobrio je drugi.
- Tamo još hajde de - razmislio je netko - ali kako ćemo natrag?
- Hajde, ljudi - govori Roko - sve je ravno ko na tanjuru.
- Meni su ravni jedino tabani; ne mogu pješačiti - rekao je jedan i demonstrativno krenuo prema vratima autobusa. - Čekat ću dok se ne pojavi kakav auto.
- Ovdje je auto posljednji put prošao - počeo je Ivan hineći starački napor da se prisjeti - bit će bilo dvadeset osme ili dvadeset i devete, ako me sjećanje ne vara.
- Za pješačenje imam taman toliko snage da se vratim u grad - rekao je netko.
- Okruglo šezdeset kilometara - rekao je šofer.
- Onda do najbliže autobusne postaje.
- Uostalom, što ćemo sa ženskinjem? - povikali su. - Kako će one hodati?
Osjetivši smjesta da je ženska ravnopravnost u pitanju, Ofelije su spremno reagirale:
- Ne brini ti za nas. Mi smo planinarke.
- Ne vidim doduše ni prebite planine - rekao je Vladimir. - Ne mislite valjda da ćemo do Triglava, na ovu stranu. Ili do Ohrida na onu.
- Ohrid nije planina - rekle su Ofelije.
- Morat ćemo prespavati, gdje stigli da stigli.
- Da spavamo ovdje? Meni već dolazi da prilegnem - rekao je netko.
- Idemo, ljudi - zaključio je Roko. U međuvremenu je izvukao iz autobusa svoju malu plavu sportsku torbu, prebacio je sada preko ramena i pošao cestom.
Osamljena, nakrivljena, groteskna figura. Kamo? Pitalo je nešto histerično u meni, kamo? Ali nisam se usuđivao slušati taj glas.
- Hajdemo - rekao sam misleći da je tako potrebno. - Roko zna put.
Vidio sam kako se mnogi još kolebaju, a samo neki odlučuju. Ubrzo su se oblikovale dvije grupe: prvo oni koji se odlučuju, a onda za njima, lijevo i desno, oni kojima je odluka drugih najvažniji razlog za svoju.
- Hoćete li i vi s nama? - pitao sam šofera koji je sjedio na prednjem braniku i pokušavao obrisati ruke gužvom kučine natopljene naftom.
- Ne - rekao je mirno. - Moram čuvati autobus dok ne naiđe neki auto da pozove pomoć. A što vam ja i trebam bez autobusa?
Roko je već bio prilično odmakao cestom. Mnogi su, vidio sam, odlučili da ostanu.
- E, onda ništa - rekao sam onima koji ostaju. - Pričat ćemo vam kako je bilo.
Nevoljko su nam mahnuli, kao što smo mi nevoljko krenuli. Kad smo odmaknuli dvadesetak koraka, okrenuo sam se još jednom. Autobus je stajao nasred puta gledajući me svojim bazedovskim očima poput kakvog golemog vodenog konja. Svi su se pred vrućinom sakrili unutra i vrata su autobusa bila zatvorena. Činilo se da tamo uopće nema ljudi.
...
