Budizam

Svakog dana, novo otkriće
dr.manijak
rank14
Postovi: 1721
Pridružen/a: 05.04.2010, 21:15
Zahvalio/a: 101 put
Prim. zahvala: 232 puta

Budizam

PostPostao/la dr.manijak » 24.01.2011, 14:53

Budin Zivot

Sidarta (Siddhartha) ili posle probuđenja Buda (= Budni) rođen je 563. godine pre naše ere u gradu Kapilavastu (u današnjem Nepalu). Sidartini roditelji bili su kralj Sudodana i kraljica Maja, koji su vladali narodom Sakja. Čitav njegov život nerazdvojiv je splet legende i stvarnosti ... Jedne noći, kraljica Maja sanjala je da joj je slon sa šest kljova, držeći lotosov cvet surlom, dodirnuo desni bok. U tom trenutku začet je njezin sin. Tako su bramani (učeni ljudi) protumačili njezin san. I to dete biće ili veliki kralj, vladar sveta, ili veliki asketa (sveti čovek koji se odrekao svetovnog života). Ime budućeg deteta biće Sidarta, odnosno "onaj koji je ispunio svoj cilj".

Kasnije, kraljica Maja krenula je u posetu svome ocu da bi se pripremila za porođaj i kočije su zastale u Vrtu pokraj grada Lumbini kako bi se malo odmorila. Tu se iznenada i porodila, tako što joj je Sidarta izašao opet na desni bok bez ičije pomoći. Novorođenče je napravilo po sedam koraka na sve četiri strane sveta, a na mestu gde je prvi put dotaklo tlo iznikli su lotosi. Tada reče: "Preda mnom nema novih života, jer ovo je moje poslednje telo. Sada ću razoriti i iščupati korene patnje što izazvana je rađanjem i umiranjem." Sedam dana kasnije kraljica Maja je umrla. Mahaprađapati, Majina sestra, preuzela je ulogu majke. Kralj Sudodana postarao se da Sidarta bude zaštićen od svih vrsta teškoća i neugodnosti. Kada je Sidarta napunio 20 godina oženio je Jasodaru, kćer jednog od kraljevih ministara, i godinu dana kasnije dobili su sina Rahulu (= "okov" ili "prepreka")

U 29. godini Sidarta je dva puta uspeo da ubedi svoga vozara Ćanu da ga provoza izvan grada bez kraljevog odobrenja. Tokom te dve vožnje Sidarta je video "četiri glasnika" koji su izmenili njegov život. Prvi put, video je starca, gubavca i mrtvaca. Drugi put naišli su na asketu, obrijane glave, koji nije posedovao bilo šta sem žutog ogrtača i štapa za hodanje. Sidarta stade da ga ispituje i on mu odgovori: "Ja sam.. užasnut rođenjem i smrću, prihvatio beskućnički život kako bih pronašao izbavljenje ... Tragam za stanjem blaženstva, u kojem patnja, starost i smrt su nepoznati." Te noći, Sidarta je tiho poljubio svoju usnulu ženu i sina i naredio Ćani da ga vozi u šumu. Na ivici šume Sidarta je otpasao svoj draguljima optočen mač i odsekao sebi kosu i bradu. Potom je skineo svoju prinčevsku odoru i stavio na sebe asketski žuti ogrtač. Na kraju je Ćani naredio da njegove stvari odnese kralju Sudodani.


Od tada Sidarta je tumarao severoistočnom Indijom, tragao za učiteljima i učio o samsari (reinkarnaciji), karmi i mokši. Privučen idejama mokše (izbavljenja), Sidarta se zadržao na obali reke Neranđare i počeo da živi životom krajnje askeze i samomučenja tela, neprekidno meditirajući. Tokom šest godina jeo je i pio samo koliko je trebalo da ostane živ, telo mu je bilo poput kostura i bio je potpuno iscrpljen. U međuvremenu su mu se pridružili još petorica asketa, nadajući se da će naučiti nešto na njegovom primeru.

No, jednoga dana, Sidarta je shvatio da su mu sve te godine askeze samo oslabile telo i duh, tako da nije mogao valjano da meditira. Kada je jednom ušao u reku da se okupa bio je toliko iznemogao da nije uspevao da izađe, tako da su se grane najbližeg drveta nagnule napred da mu pomognu. I u tom trenutku pojavila se devojka iz obližnjeg sela po imenu Nandabala i sažalivši se ponudila mu posudu pirinča kuvanog u mleku, koju je Sidarta prihvatio. Njegovih pet saputnika se zgranuše kad su to videli (nesto otprilike kao kada bismo danas videli budističkog monaha da ide ulicom i liže sladoled) i napustiše ga uvereni da je napustio put samopročišćenja. Okrepljen obrokom, Sidarta sede ispod jedne vrste smokve (koja se od tada naziva i drvetom bo ili drvetom prosvetljenja) odlučan da se neće odatle pomeriti dok konačno ne pronađe tajnu izlaska iz kruga rađanja i umiranja. Dok je tako meditirao, Mara (bog zla) slao je svoje sinove i kćeri da ga iskušavaju i muče žeđu, požudom, nezadovoljstvom i zadovoljstvom. Sidarta, nepokoleban, utonu u duboko zadubljenje i prvo se priseti svih svojih ranijih života, zatim zadobi znanje o krugu preporađanja i sa tom izvesnošću odbaci neznanje i strast svog ega koji su ga vezivali za ovaj svet. Tako je Sidarta postao probuđen i postao Buda (Budni). U njemu više nije bilo žudnje i patnje, našao se u stanju savršene ravnoteže, u stanju nirvane ... "Postoji sfera koja nije ni zemlja, ni voda, ni vatra, ni vazduh ... koja nije ni ovaj svet, ni drugi svet, ni Sunce ni Mesec. U njoj nema ni nastajanja ni nestajanja, ni rađanja ni umiranja. Postoji jedino okončanje patnje." Međutim, umesto da u takvom stanju zadubljenja dočeka smrt svog fizičkog tela, Buda je na nagovor božanstva odlučio da svoje novo znanje podeli sa drugim ljudima, kako bi i njima bila pružena šansa da izađu iz kruga patnje, iz kruga neprekidnog rađanja i umiranja.

slika


Prvo je otišao do grada Sarnata i pronašao svojih pet dojučerašnjih saputnika. Kada su ga ovaj put ugledali promena je bila očigledna i shvatili su da se uspeo na viši stupanj svetosti. Buda je upravo njima izgovorio svoj prvi govor o Dhammi, svom učenju i ujedno univerzalnom zakonu ovoga sveta. Prvo je od pirinča na tlu napravio krug, koji je predstavljao točak života koji se neprestano okreće. Ova propoved nazvana je Propovedi u parku jelena ili "Govor o pokretanju točka Učenja". Sidarta im je otkrio da je postao Buda, a zatim opisao zadovoljstva koja je imao dok je još bio princ i mučenja kojima se izlagao kao asketa. Nijedna od te dve krajnosti nije bila put ka nirvani. Zato se odlučio za Srednji put, koji ide između ta dva ekstrema.

"Zadovoljavati osnovne životne potrebe nije zlo", reče Buda. "Održavati dobro zdravlje jeste dužnost, jer inače nećemo biti u stanju da upalimo svetiljku mudrosti i svoj um održimo snažnim i bistrim." Zatim ih je Buda podučio Dhammi, koja se sastoji od Četiri plemenite istine i Osmostrukog puta. Pet asketa i mnogi drugi uskoro su se pridružili Budi, prateći ga na njegovim lutanjima. Kako se broj pratilaca povećavao, Buda je organizovao Sanghu, zajednicu bhikkhua (monaha i, kasnije, monahinja). Sangha je usmenom predajom čuvala Dhammu i omogućavala bhikkhuu da se potpuno usredsredi na cilj dostizanja nirvane. Tokom peioda monsuna (tri meseca) oni bi ostajali u viharama (monaškim boravištima, često pećinama). Upasake, nezaređeni sledbenici Budinog učenja ili kućedomaćini, podučavani su da se pridržavaju Pet pravila morala. Buda se kasnije vratio u svoje rodno mesto Kapilavatu i njegov otac je doživeo to poniženje da svoga sina, kome je bio namenjen kraljevski presto, vidi kako prosi hranu. Buda je poljubio očeva stopala i rekao: "Ti pripadaš plemenitoj lozi kraljeva. Ali ja pripadam lozi buda i hiljada onih koji su živeli od prošenja hrane." Kralj Sudodana se tada priseti proročanstva bramana i izmiri se sa sinom. Budina žena, sin i bratanac (Ananda) kasnije su se pridružili Sanghi.

U osamdesetoj godini života, Buda je jednom od kovača Ćunde isprosio obrok od kojeg se razboleo od dizenterije. Iako ozbiljno bolestan, smogao je snage da ode do Kusinagara, gde je u šumi sala drveća pronašao zgodno mesto i legao na desni bok. Odmah se okupio veliki broj sledbenika, a drveće se ukrasilo raznobojnim cvetovima. Buda reče Anandi: "Star sam i moje putovanje se približava svom kraju. Telo mi je poput starih, rasklimatanih kola koja se samo kožnim kaiševima vezana drže na okupu." Tri puta je okupljene pitao imaju li neko pitanje, ali niko se nije javio. Na kraju Buda reče: "Sve što je stvoreno podložno je propadanju i smrti. Sve je prolazno. Izborite se za sopstveno izbavljenje zahvaljujući svojoj marljivosti." I poslednji put utonuvši u meditativno zadubljenje Buda izdahnu, dostigavši Parinirvanu (prestanak opažaja i osećaja, konačno utrnuće).


Budin život 2

Prvo poglavlje iz knjige "Buddhism in a Nutshell"

Narada Mahatera

Na dan punog Meseca u maju 623. godine pre n.e. rođen je na obroncima Himalaja, u Nepalu, u indijskom plemenu Sakya, princ po imenu Siddhattha Gotama, koji beše predodređen da bude najveći religijski učitelj u istoriji sveta. Odgojen u sigurnosti obilja, obrazovan onako kako je priličilo jednom princu, oženio se i dobio sina.

Njegova kontemplativna priroda i beskrajna samilost nisu mu dozvoljavali da uživa u prolaznim materijalnim zadovoljstvima kraljevskog doma. On lično nije znao za bilo kakvu žalost, ali je osećao duboko milosrđe za patnju običnih ljudi. U sred ugodnosti i luksuza, shvatio je univerzalnost patnje. Palata, sa svim svojim ovozemaljskim zabavama, nije više pogodno boravište za samilosnog princa. Sazrelo je vreme za njegov odlazak. Shvatajući raznovrsnost čulnih uživanja, u svojoj dvadeset devetoj godini, odbacio je sva ovozemaljska zadovoljstva i ogrnuvši jednostavni žuti ogrtač askete, sam, bez ikakvog imetka, krenuo je u traganje za Istinom i Smirenjem.

Bilo je to preobraćenje nezabeleženo u dotadašnjoj istoriji, jer se nije dogodilo u poznim godinama njegovog života, već u najvećoj snazi, ne u oskudici, već u izobilju.

Telo mu se pretvorilo u kostura. Što je više mučio svoje telo, cilj mu je bivao sve dalji. Bolne, bezuspešne asketske vežbe koje je uporno praktikovao pokazale su se apsolutno neefikasnim. Sada je, kroz lično iskustvo, bio potpuno uveren u beskorisnost samomučenja, koje je slabilo telo i iscrpljivalo duh.

Koristeći sopstveno dragoceno iskustvo, konačno je odlučio da krene nezavisnim smerom, izbegavajući dve krajnosti preterane popustljivosti i samoumrtvljavanja. Prva unazađuje duhovni napredak, a ova druga slabi intelekt. Novi put koji je sam otkrio beše srednji put, majjhima patipada, koji postade jedna od istaknutih karakteristika njegovog učenja.

Jednog srećnog jutra, dok beše u dubokoj meditaciji, bez pomoći i vođstva bilo kakve natprirodne sile i potpuno se oslanjajući na sopstveni napor i mudrost, iskorenio je sve nečistoće, pročistio sebe i, sagledavši stvari onakve kakve one zaista jesu, dostiže probuđenje (stanje budnosti) u svojoj 35. godini. On nije rođen kao Buda, već je postao Buda sopstvenim trudom. Kao savršeno otelovljenje svih vrlina koje je propovedao, opremljen dubokom mudrošću srazmernoj njegovoj beskrajnoj samilosti. Ostatak svog dragocenog života posvetio je služenju čovečanstvu, ličnim primerom i podučavanjem, iza čega nije stajao ikakav lični motiv.

Posle monaškog života dugog 45 godina Buda je, poput svakog drugog živog bića, podlegao neizbežnom zakonu promene i konačno umro u 80. godini života, upućujući svoje učenike da ubuduće njegovo učenje uzmu kao svog učitelja.

Buda je bio ljudsko biće. Kao čovek je rođen, kao čovek je živeo i kao i svakom čoveku i njegov život je okončan. No, iako ljudsko biće, uspeo je da postane izuzetan čovek (acchariya manussa), ali sebe nikada nije smatrao božanstvom. Buda je to više puta isticao i nije ostavio nimalo prostora za bilo koga da zapadne u grešku da je on bio besmrtno božansko biće. Na sreću, u slučaju Bude nije bilo deifikacije. Treba, međutim, uočiti da nije bilo učitelja "ikada tako daleko od božanstva, a ipak tako nalik bogu".


Buda nije ni inkarnacija hindu božanstva Višnua, kako neki veruju, niti je on spasilac koji po svojoj volji spašava druge svojim spasenjem. Buda podstiče svoje učenike da u svom izbavljenju zavise jedino od sebe, jer čistota i prljanje zavise takođe od njih. Razjašnjavajući svoj odnos prema svojim sledbenicima i naglašavajući važnost oslanjanja na samog sebe i individualnog napora, Buda jednostavno kaže: "Morate se sami potruditi, Tathāgate su jedino učitelji."

Bude pokazuju put, a nama ostaje da po svojoj volji sledimo ili ne taj put i dođemo do sopstvenog pročišćenja.

"U spasenju zavisiti od drugog je loše, a zavisiti od sebe je dobro." Zavisiti od drugog znači očekivati da drugi uloži napor za nas.

U tom podsticanju svojih učenika da zavise od samih sebe Buda u Parinibbana sutti kaže: "Budite sam sebi ostrvo, budite sam sebi utočište! Ne uzimajte bilo koje drugo utočište!" Ove značajne reči nas nadahnjuju. One otkrivaju koliko je važno sam sebe podsticati da bi se ostvario neki cilj i kako je površno i jalovo tražiti spas u drugim spasiteljima i žuditi za iluzornom srećom u zagrobnom životu, i to odobrovoljavajući zamišljene bogove ili kroz molitve na koje niko ne odgovara i besmislena žrtvovanja.

Štaviše, Buda ne tvrdi da je samo on sposoban za stanje probuđenosti, koje zapravo nije privilegija bilo kakve posebne osobe. On je dosegao najviši mogući stupanj pročišćenja kojem svaki čovek može da teži i ne skrivajući bilo šta u stisnutoj šaci otkrio je jedini direktan put koji do njega vodi. Prema Budinom učenju, svako može da teži tom uzvišenom stanju savršenosti ukoliko donese neophodnu odluku. Buda ne proklinje ljude nazivajući ih nepopravljivim grešnicima, već ih, naprotiv, bodri govoreći im da se rađaju čista srca. Po njegovom mišljenju, ovaj svet nije proklet, već je zaveden neznanjem. Umesto da svoje sledbenike čini malodušnim, a da to uzvišeno stanje rezerviše samo za sebe, on ih hrabri i navodi da ga podražavaju, jer budinska priroda je u svima nama. Svi smo mi potencijalne Bude.

Onaj ko teži da postane Buda nazivan je Bodhisatta, što doslovno znači biće mudrosti. Ovaj ideal Bodhisatte jeste najlepši i najrafinariniji način življenja koji je predstavljen ovom egocentričnom svetu, jer šta je uzvišenije od života služenja i čistote?

Kao čovek dostigao je budinstvo i objavio svetu takvu mogućnost i kreativnu snagu čovekovu. Umesto stavljanja jednog svemogućeg boga iznad čoveka koji će po svojoj volji upravljati sudbinom čovečanstva i potčinjavanja čoveka natprirodnoj sili, on je uzdigao vrednost ljudskog roda. On je taj koji je podučavao da čovek svoje izbavljenje i pročišćenje može postići sopstvenim naporom, ne zaviseći od nekog spoljašnjeg boga ili uz posredovanje sveštenika. On je taj koji je ovaj egocentrični svet podučio plemenitom idealu nesebičnog služenja. On je bio taj koji se pobunio protiv degradirajućeg sistema kasti i podučavao jednakost svih ljudi, dajući priliku svima da se uzdignu bez obzira na životni put.

On je objavio da su vrata uspeha i napretka otvorena svima, u svakoj životnoj situaciji, bilo da su plemenitog ili niskog roda, sveci ili kriminalci, svima onima koji su spremni da okrenu novi list i teže pročišćenju.

Bez obzira na kastu, boju kože ili društveni status, on je za svakoga, za muškarce i žene, ustanovio demokratski konstituisanu monašku zajednicu. On nije silio svoje sledbenike da budu robovi ni njegovom učenju ni njemu lično, već im je podario potpunu slobodu mišljenja.

Tešio je ucveljene rečima utehe. Služio je bolesne, od svih napuštene. Pomagao je siromašne, od svih prezrene. Oplemenio je živote zavedenih, pročišćavao život prestupnika. Ohrabrivao je slabe, ujedinjavao podeljene, prosvetljivao neznalice, vodio zalutale, uzdizao posrnule. I bogati i siromašni, sveci i kriminalci voleli su ga podjednako. Despotski i pravedni kraljevi, čuveni i nepoznati prinčevi i plemići, velikodušni i škrti bogataši, oholi i ponizni znalci, puka sirotinja, ulični čistači, prepredene ubice, ohole kurtizane -- svi su imali koristi od njegovih reči mudrosti i saosećanja.

slika


Njegov plemeniti primer bio je izvor inspiracije za sve. Njegova vedra i mirna pojava bila je blagotvoran prizor za predane oči. Njegova poruka mira i tolerancije bila je dobrodošla za sve i predstavljala je trajni dobitak za sve koji su imali sreću da je čuju i praktikuju.

Gde god je njegovo učenje stizalo ostavljalo je neizbrisiv trag na ljudima. Kulturni napredak svih budističkih naroda umnogome je zavisio od njegovog uzvišenog učenja. Zapravo, sve budističke zemlje poput Sri Lanke, Burme, Tajlanda, Kampućije, Vjetnama, Laosa, Tibeta, Kine, Mongolije, Koreje, Japana itd., odrastale su u okrilju budizma. Premda je više od 2.500 godina prošlo od smrti ovoj najvećeg učitelja, ipak njegova izuzetna ličnost i dalje utiče na sve koji su se sa njim susreli.

Njegova gvozdena volja, duboka mudrost, univerzalna ljubav, bezgranično milosrđe, nesebičnost, jedinstvenost položaja koji je odbacio, savršena čistota, magnetski privlačna ličnost, jedinstveni metodi širenja učenja i konačni uspeh -- svi ti kvaliteti naveli su otprilike jednu petinu današnje svetske populacije da slavi Budu kao svoga vrhovnog učitelja.

Odajući izuzetno priznanje Budi, Sri Radhakrishnan kaže: "U Budi Gotami imamo vrhunski um sa Istoka, bez premca kada je u pitanju uticaj na razmišljanje i život ljudske rase. On je utemeljitelj jedne religijske tradicije čiji uticaj teško da je nadmašila bilo koja druga. Buda pripada istoriji svetske misli, opštem nasleđu svih civilizovanih ljudi, jer je, sudeći po intelektualnom integritetu, moralnom poštenju i duhovnom uvidu, on bez sumnje jedna od najvećih figura u istoriji.

U Tri najveća čoveka svetske istorije H. Dž. Vels piše: "U Budi jasno vidite čoveka, jednostavnog, predanog, usamljenog, kako se bori za svetlost -- živu ljudsku ličnost, a ne mit. On je takođe čovečanstvu podario poruku univerzalnu po svom karakteru. Mnoge od naših najboljih savremenih ideja u najtešnjoj su harmoniji sa njom. Sva patnja i nezadovoljstvo proističu, učio je, iz sebičnosti. Pre nego što čovek zadobije vedrinu, mora prestati da živi samo za svoja čula ili samoga sebe. Tada on izrasta u veliko biće. Buda je na drugom jeziku pozivao čoveka na samozaborav 500 godina pre Hrista. Ali je, na izvestan način, bliži nama i našim potrebama. On je ispoljio više lucidnosti u vezi sa našom važnošću kao jedinki od Hrista i manje je dvosmislen oko pitanja naše besmrtnosti."

St. Hilaire primećuje "Savršen model svih vrlina kojima podučava. Njegov život je bez i najmanje senke."

Fausbol kaže -- "Što ga više upoznajem više ga volim."

A smerni njegov sledbenik mogao bi reći -- "Što ga više upoznajem više ga volim; što ga više volim više ga upoznajem."

Toliko za sad dopunjavacu.

txt preuzet sa http://www.yu-budizam.com/
Da li biste radije bili zabrinuti genije ili vesela budala?

Natrag na “Znanost, kultura, misteriji, tabui, istraživanja, teorije, knjige”

Online

Trenutno korisnika/ca: Nema prijavljenih korisnika/ca. i 1 gost.