The Majka

Sa mnom je bio 16 godina, odrastali smo zajedno... moj najbolji prijatelj- pas!
Uspavali smo ga na mamin rođendan; prebolno je bilo gledati ga bolesnog i nemoćnog, jako se mučio... stalno mi je dolazio u snove, nikako ga nisam mogla prestati sanjati... Toliko mi prokleto fali. Možda je nekima od vas smiješno, ali ta životinja me razumijela bolje od većine ljudi i s njim sam imala trenutke kakve bih rijetko s kojim čovjekom imala.
Pas je biće koje ti se uvijek veseli, bez obzira na sve, bezuvjetna je njegova ljubav i toliko se bolje osjećaš uz njega.
Dokazano je da psi liječe depresiju.
Jeste li vi izgubili svojeg najboljeg četveronožnog prijatelja i kako ste se nosili s time?

Kad sam bio mlađi sahranjivao sam i preplakivao čak i ribice iz akvarijuma.
Evo sad sam klinci poklonio psa i u najboljem slučaju ona če imati 15-16 godina kad bude pas uginuo, ali mislim da su mnogo vrednije emocije koja ona sa svojim ljubimcem bude delila tokom narednih godina, nego li seta koja će je snaći kad on ugine.
Sve umreti mora...

pecurko je napisao/la:Kad sam bio mlađi sahranjivao sam i preplakivao čak i ribice iz akvarijuma.
Evo sad sam klinci poklonio psa i u najboljem slučaju ona če imati 15-16 godina kad bude pas uginuo, ali mislim da su mnogo vrednije emocije koja ona sa svojim ljubimcem bude delila tokom narednih godina, nego li seta koja će je snaći kad on ugine.
Sve umreti mora...

istina..tako su i moji starci mislili..da cu lakse prihvatiti gubitak kad budem starija, medutim meni je izuzetno tesko nositi se s gubitkom

Nema tu teško-lako...bitno je da se nosiš sa tim, jer druge opcije i nemaš...
Takođe nemoj biti u fazonu: neću drugog ljubimca. Biće ti lakše, i biće i on drag i mio. I njegova će njuška biti vlažna i hteće da ti se zavuče u krevet...naravno da ćeš svakog novog ljubimca porediti sa starim, ali zar to ne radimo i sa partnerima